Официри двора у време крунисања краља Петра 1904. године

Седе: Михајло Васић, Љубивој Барјактаревић, Светозар Јовановић, др. Јаков Ненадовић, Милош Милошевић, Душан Вујић, Рада Бојовић, др. Коста Динић, Душан Стефановић
стоје: Коста Милетић, Марко Милутиновић, Мил. Ж. Миловановић, Аћим Аћимовић, Мил. Дамјановић, Бошко Чолак – Антић, Душан Туфегџић, Живко Павловић, В. Велимировић и Милан А. Медовић

Господар Јевремова 22

1. 
   

   

   Зграда Велике школе,

Господар Јевремова 22

Зграду Југовићеве Велике школе чине два приземна објекта, дворишни, саграђен у периоду између 1789. и 1804. године и улични, изграђен вероватно 1862. године. Дворишни објекат подигнут је као типично турска стамбена кућа која је судећи по положају према некадашњем сокаку, а данас Господар Јевремовој улици, била окружена баштом. Озидан је бондручно, са испуном од опеке. Имао је двосливни кров, покривен ћерамидом. Испод једног дела објекта је подрум. Испред улаза се налазио трем. У дворишном објекту је 30. септембра 1808. године, свечаном беседом Доситеја Обрадовића уз присуство председника и чланова Правитељствујушчег совјета, отворена Велика школа, прва виша школа у Србији. Оснивач и први учитељ био је Јован Савић, познат и као Иван Југовић (1772-1813), а међу њеним ђацима били су Вук Стефановић Караџић и Лазар Арсенијевић Баталака, хроничари догађаја из Првог српског устанка, који су оставили сведочанства о оснивању школе и њеном деловању. Године 1809. Велика школа је премештена у зграду Доситејевог лицеја, а првобитна зграда уступљена је Ивану Југовићу који је у њој становао до напуштања Србије 1813. године. Са пропашћу Устанка 1813. године, првобитна зграда Велике школе поново је постала својина Турака. Године 1841. купио ју је Александар Карађорђевић, тада ађутант кнеза Михаила и становао у њој до 1842. године, када је изабран за кнеза. Кућа је, као и сва кнежева имања, продата 1869. године. Од тада, до данас, зграда је променила велики број власника, али је служила искључиво у стамбене сврхе. Значај зграде не проистиче само из чињенице да је у њој основана Велика школа, већ и због тога што представља један од ретких сачуваних објеката из XVIII века.

Службени лист града Београда бр. 23/84

Симплон Оријент Експрес 1950 …

 

 

 

Фотограф Jack Birns и репортер Roy Rowan путовали су Симплон Оријент Експресом 1950. године и ево неколико фотографија из Српске етапе у тадашњој Југославији.   
Имена фотографија су по називима репортера и фотографа.

Bustle at Belgrade station Photo: Jack Birns 1950

Train running trought Sićevo Gorge.jpg

У Пироту је по њиховим речима, железничка станица била ван града у селу Сукову
Pirot station.jpg
Bustle at 
Children with dog at Sukovo station.jpg

Cariage at Dimitrovgrad station.jpg

Woman in Dimitrovgrad.jpg

Women at Dimitrovgrad station.jpg

Railway crossing at Dimitrovgrad.jpg

Bulgarian railway man at Dimitrovgrad.jpg

Cinema with tarzan annoucement, Dimitrovgrad.jpg

Simplon Orient Express at Dimitrovgrad station.jpg

Reporter Roy Rowan at Dimitrovgrad.jpg

 

Izvor: 013gonzo

Stara bogoslovijamj

 

СТАРА БОГОСЛОВИЈА / Политика, 5. децембар 1905. У Београду постоји и још дуго ће постојати хотел Национал. Постоји и у Ћуприји, али се тамо тај хотел зове Народна гостионица код Национала. Овај наш београдски ипак је познатији. У њему се одувек настани по какав књижевник и остаје непомичан, нити га се тичу промене устава нити промене газда гостионичних. [У Националу је стално становао Милован Глишић]. Е, дакле, преко пута тога хотела стоји и сад велика жута зграда. Ту је некад била Богословија, стара Богословија. Како ли се и сад по какав сеоски попа пријатно сећа дана проведених у тој згради. Измеђ часова се играла у пространом дворишту херојска игра „јенијаџес“, после часова мало прошетало по Калемегдану, колико да се богословски, смирено, погледа испод очију у какву слушкињицу, па се онда ишло на вечерње. Па онда, колико је тек уживања било за наше старе пензионере, кад лети изађу на ону Калемегданску терасу, а на Богословији прозори отворени и разлеже се оно умилно „Ангел вопијашче…“ још из времена кад је покојни Мраша предавао певање. То су били бесплатни, пензионерски концерти, без конфета и без свечаних тоалета. Али, време жури, срља, котрља се и обара све. То немилосрдно време разјурило је најпре Турке са Калемегдана, па је разјурило пензионере, па разјурило куварице, па разјурило и богослове. Ено их сад, грешника, час обучених у црне ризе, смерно идући на вечерње, час обучених у неке бурско-сегелтухске униформе како поносно корачају уз лупу добоша под заставом Тасе Поповића. А изместили их чак горе у дом за глувонему децу, како би се у том дому брже изучили црквеном беседништву, за којим толико вапију српске цркве. А стара Богословија жали за својим старим добрим временом и једино је теши што су јој оставили то име: Стара Богословија. Па како каква добра мајка, која је толико генерација однеговала па остала самохрана, прибрала је сад сирочиће без крова, скупила је где је које нашла. Те ја сада опет пуна кућа а њој, Старој Богословији, пуно срце. И сад само да чујете кога је све узела под своје и колико је сирочића пригрлила на своја пространа недра. Замислите само, у тој згради сад су смештена: једна цела основна школа, па онда Београдска читаоница, па Душан Силни, па онда Свештеничко удружење, па Руски Клуб, па онда редакција Весника Српске Цркве, Мало позориште и најзад – комите. И замислите сад оно двориште, кад се чланови свију ових удружења сретну у њему. Ту попови – редактори, ту стари посетиоци Београдске читаонице, ту четири разреда основне школе, ту Душановци, ту глумци, Малог позоришта, ту комите… Час чујеш свађу попова (претпоставља се да се попови скупљени у удружење морају свађати) час суво кашљање истрајних чланова Београдске читаонице, верни овој све од 1844. године, час чујеш танку, развучену песму македонских комита, час звеку сабаља борилачког клуба Душана Силног, па звонце измеђ часова у основној школи и онда оно звонце које даје знак у Маломе позоришту за дизање завесе. Стара Богословија још мало па личи на какву велику лађу која преко океана превози народе. А она је задовољна, пуна јој кућа, пуно јој срце и само по који пут забринуто се запита: – А где ћете ви сви сирочићи кад мене поруше? А то, ако не буде данас – биће сутра. Бен Акиба __________________

 

Kizzoni је написао/ла:Posmrtni ostaci Njenog Veličanstva Kraljice Marije stižu

Kizzoni је написао/ла:

Posmrtni ostaci Njenog Veličanstva Kraljice Marije stižu u Beograd 29 aprila 2013 u 17, 30h. Biće položeni u Dvorsku kapelu Svetog Andreja Prvozvanog do sahrane na Oplencu.

Kraljica Marija rođena je 1900. godine u Goti, u Nemačkoj. Osnovno obrazovanje stekla je na Rumunskom dvoru. Posle završetka Prvog svetskog rata, nastavila je školovanje u Engleskoj u “Hilfild školi”, gde su se školovala deca engleske kraljevske porodice.

Princeza Marija, koja je pre udaje, kao praunuka engleske kraljice Viktorije, imala titulu princeze Engleske i severne Irske, venčala se sa Aleksandrom Prvim Karađorđevićem, kraljem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, 8. juna 1922. godine. Činodejstvovao je patrijarh Dimitrije, uz sveštenstvo i sadejstvo članova Svetog Sinoda, mitropolita Varnave skopljanskog, episkopa Georgija temišvarskog, Kirila bokokotorsko-dubrovačkog i Jevrema žičkog sa mnogobrojnim sveštenstvom.

Nakon što je oko hiljadu članova šest pevačkih društava otpevalo „Pozdrav kraljevoj verenici”, pesmu koju je Stanislav Binički komponovao specijalno za tu priliku, mlada kraljica je s balkona Starog dvora uzviknula: „Ja vam od srca blagodarim!” Bile su to prve reči koje je uputila narodu čije će sveopšte obožavanje ubrzo zaslužiti.

U logore u Nemačkoj, Norveškoj, Italiji, Poljskoj i drugim državama, za vreme Drugog svetskog rata bilo je internirano više od 200 hiljada naših ljudi. Kraljica Marija je sa Komitetom Crvenog krsta slala pomoć. Nedeljno je otpremano oko 200 paketa hrane. Do kraja 1943. godine upućeno je 7,5 miliona kilograma pošiljki, od toga 5,5 miliona kilograma hrane. Od odeće je upućeno 30 hiljada šinjela i kompletne preobuke. Na pošiljkama, da Nemci ne bi otkrili prave pošiljaoce, kraljica nije stavljala svoje ime, već samo Marija Đorđević.

U toku rata, Kraljica je najveći deo života provodila na farmi Old Mild, koju je kupila 1938. godine. U ovoj kući je sa porodicom živela do 1946. godine, kad je kuću prodala. Iste godine je kupila kuću sa imanjem u Kentu, gde se nastanila sa svojim sinovima. Živela je sa Tomislavom i Andrejom, mirnim seoskim životom. Sinovi su se bavili poljoprivredom, dok je kraljica obavljala kućne poslove, a u slobodnom vremenu slikala i vajala. Bavila se i izučavanjem umetnosti slikanja.

Njeno veličanstvo, Kraljica Marija Karađorđević, preminula je u snu 22. juna 1961. godine, u svom stanu u Londonskom umetničkom kvartu Čelzi. Sutradan je njeno telo izloženo u sali pogrebnog preduzeća, da bi prvog jula, kovčeg bio prenet u Srpsku crkvu Svetog Save u Londonu. Kraljica je pomogla podizanje ovog pravoslavnog hrama, koji je 1950. godine osveštao vladika Nikolaj Velimirović.

Nekonvencionalni odnos kraljice Marije s osobljem dvora i neposrednost u kontaktima s običnim ljudima u narodu je uzdignuta do mitskih razmera. Jugoslovenska kraljica je često viđana u parku dvora kako sedi i krpi čarape, a u šetnju je išla u običnim „bata“ patikama, kakve su tada nosile mnoge naše žene. Uz svu tu skromnost, kao jedna od prvih žena sa vozačkom dozvolom, veoma je volela lepe automobile. U jednom od njih 8. oktobra 1959, na 25. godišnjicu ubistva u Marselju, stigla je u Pariz gde ju je primio predsednik Francuske, general Šarl de Gol.

Marija Karađorđević sahranjena je u Vindzoru, blizu groba engleske kraljice Viktorije, svoje prabake, na privatnom groblju Frogmor, u sredini kraljevskog parka. 
Grob je jednostavan, sa mermernom pločom, na kojoj po sredini, niže reljefnog krsta, stoji: Marija – Kraljica Jugoslavije.

Српско-турски рат 1876-78

СТАРЕ ГРАВИРЕ

Ивањица, у току Српско-турског рата, 1876-78Краљ Милан се, преко Беле Паланке, враћа из Пирота према Нишу, у току Српско-бугарског рата 1885. године.

Краљица Наталија обилази рањенике, у току Српско-бугарског рата 1885. године.

ПАЈА ЈОВАНОВИЋ

ПАЈА ЈОВАНОВИЋ

Minh, vila u Beogradu

mica milovanovic је написао/ла:

Topčider је написао/ла:

POZDRAV SVIMA ….

Hvala na prilogu. Verovatno ti je poznato da je u fabrici braće Minh u Paraćinu bila prva hidrocentrala (jednosmerne struje).
Da li imaš nešto više podataka o tome?

Mali OT:

Podsećanje – o Minhu sam postavio neke screenshot-ove iz dokumentarnog filma koji je emitovan na RTS-u pre izvesnog vremena. Otac Pavla Minha sagradio je veoma lepu modernističku vilu u Lackovićevom sokačetu na Dedinju. Svakako, vila je oduzeta. Danas je nadzidana i skoro jedva prepoznatljiva, a u originalu je bila samosvojno arhitektonsko delo koje su projektovali najverovatnije arhitekti Miša Manojlović i Isak Azriel. 

Miša Manojlović, jedan od najslobodnijih i najnaprednijih arhitekata između dva svetska rata ubijen je u logoru na Sajmištu u toku okupacije. 

Isak Azriel, nekako je preživeo i posle rata otišao za Izreael gde je umro devedesetih godina u nekom kibucu.

Козаци у Србији.

Козаци у Србији.